Током реконструкције зграде кров је, уместо обичног, добио емајлирани цреп зелене боје чувене „Жолнаи керамике“ из Печуја (Мађарска), прошаран окер жутим црепом с мотивима узетим с банатских ћилима. Зграда је добила три кубета: централни, који је истовремено највиши и налази се изнад сале, и два бочна, над угаоним полукружним еркерима. На врху централног кубета постављена је полигонална лантерна с гвозденом оградом, измењеном након пожара 1902. године. Тада је ватра захватила кров десног крила зграде и проширила се на централни кров, што је изазвало рушење торња и његово пропадање у Свечану салу. Бакар с кубета скинули су Аустријанци током Првог светског рата, за израду оружја. Четири мермерна стуба крај улаза, о која се, пре реконструкције, ослањао централни ризалит, пренета су у Вршац и уграђена у зграду Епархије банатске.
У унутрашњости левог еркера, посматрано од улаза у зграду, данас је репрезентативни „Плави салон“, намењен свечаним пријемима код градоначелника Зрењанина, док је ентеријер десног еркера претворен у канцеларију заменика председника Скупштине града. Зграда је на фасади добила барокне украсе различитих мотива. Централни, најистуренији део зграде – главни улаз, био је повезан бочно, нижим зидом таласастог облика с малом капијом од кованог гвожђа.
На оба краја зграде налазио се високи зид с одговарајућом капијом и украсима од кованог гвожђа. У зграду се улазило кроз главну капију с вратима од масивне храстовине, а у новоподигнуто крило такође кроз нешто ужи улаз с улице. Степенице пред главним улазом у зграду додате су тек педесетих година прошлог века. Таласасти зид око фронталног дела зграде остављао је утисак да зграда „плива“ у простору. Срушен је 1962. године – да би се „власт приближила народу“.
Зграда се загревала с једног места – имала је парно грејање, које је до данас у функцији, с делом радијатора задржаним у појединим просторијама. Ради лакше комуникације чиновништва с послугом уведени су електрични уређаји за сигнализацију. Систем је функционисао тако што је просторија послужитеља имала сигналну таблу с бројевима канцеларија на којој су се палиле сигналне сијалице када би се из неке од канцеларија позвонило. Зграда је имала и сопствени водовод, осам деценија пре него што је то задовољство било доступно било ком градском домаћинству.
Све ове инсталације одисале су временом које је тек долазило. Оне су, до изградње и адаптације ове зграде, биле непознате у читавој тадашњој јужној Угарској. Када је зграда предата властима од стране предузимача, било је то најмодерније здање у овом делу Монархије, укључујући и знатно већи и утицајнији Темишвар.