Ушушкана уз фронтални део зграде, лево од главног улаза, дуже од 125 година расте тиса (Таxус баццата Л.), митско дрво прожето симболиком дуговечности, отровности и разних народних веровања. Познати су примерци старији од две хиљаде година, високи и до двадесет метара, који расту врло споро, али својим трајањем надмашују готово све познате биљне врсте. Успева у врло различтим условима – било да је у сенци, на осунчаним отвореним просторима, на плодном или сиромашном земљишту.
Најпознатија зрењанинска тиса, историјски повезана са Градском кућом и њеним непосредним окружењем, засађена је око 1890. године, о чему сведоче фотографије настале у том и нешто каснијем периоду. То је период непосредно након реконструкције и доградње зграде, када је формиран и Жупанијски парк у ком, око фонтане, такође расте неколико стабала тисе. Још један примерак, али скромнијих димензија, расте уз десно крило зграде.
На бројним старим фотографијама Градске куће, с обзиром на његов доминантан положај, видљиво је и стабло тисе, те се кроз време и промене на самој згради, њеном окружењу и Тргу слободе, може пратити и раст тог стабла. Ова тиса је, уз зграду, такође сведок свих историјских збивања на градском тргу. С обзиром да још није достигла уобичајену величину и да се, иако је превалила један век, сматра младом, наставиће да расте, заједно са градом и тргом и даље пратећи све промене на њему. Добила је посебно место на новом Тргу слободе, око ње је постављен нови травњак и проширена зелена површина на којој се налази. Поред ње више неће пролазити моторна возила, што јој доноси додатни квалитет и здравију животну средину.
Стабло тисе можда ће наџивети и саму Градску кућу, а можда и нестати у вихорима непредвидивих животних укрштања и размимоилажења, ко зна. Данас је она један од симбола града на Бегеју, баш као и зграда у чијој је заштитничкој сенци расла и зимзелену крошњу ширила свих бурних прохујалих и година чији смо савременици…