Градитељи и уметници

Говорећи о заслужним личностима за изглед Градске куће, неминовно се мора поменути пет имена. Прво је Јосип Фишер, градитељ зграде у периоду 1816-1820. године, чије дело надограђују и реконструишу у садашњем облику Ђула Партош и Лехнер Еден, од 1885. до 1887. године. Осим те тројице градитеља, снажан печат опремању ентеријера зграде дају уметници Јозеф Гојгнер, који изводи декорацију Барокне сале и Едуард Крацман, својим јединственим витражима у холу зграде и на бочним вратима. 
 

 

Фишер Јожеф (Фисцхер Јóзсеф, ?)
Године 1800. преминуо је тадашњи жупанијски инжењер Јанош Спацек, те је на његово место постављен Јожеф Фишер. Према извештају жупанијског записничара, 1811. године дрвени мостови на Бегеју замењени су каменим, а у то време "водени" жупанијски инжењер био је управо Фишер. Године 1813, 25. фебруара, расправљало се о изградњи нове жупанијске зграде по Фишеровим плановима. Тек се годинама након овог приступило изградњи, вероватно због материјалних прилика.
Јожеф Фишер је инжењерску диплому стекао 1794. године, на Институтум Геометрицум-у у Будимпешти (Мађарска), а 26. јануара 1801. ступио је у службу при Торонталској жупанији. О томе где је рођен, одакле је дошао, где је и када преминуо, нису доступни подаци.
 

Лехнер Еден (Лецхнер Öдöн, Будимпешта, 1845 – 1914)
Берлински и француски студент, своју сарадњу с копројектантом реконструисане и дограђене жупанијске зграде Партош Ђулом почиње 1869. године у Будимпешти, отварањем заједничке канцеларије. Учествују потом у изградњи више најамних кућа у Берлину, у класицизму и еклектици. Пресудно је било Лехнерово познанство са Жолнаи Вилмошем, оснивачем чувене фабрике керамике у Печују. У својој "Жолнаи керамици" производио је све потребне керамичке детаље за украшавање зграда, према тачним нацртима и захтевима архитеката.
 

 

Лехнер је творац мађарске варијанте сецесије, чији је и теоретичар и практичар. Године 1900. са својим је истомишљеницима разрадио програм о употреби "народне" архитектуре, и те је идеје реализовао на неколико монументалних објеката, од којих су најважнији Музеј за примењену уметност (1895-97) и Палата поштанске штедионице (1899-1902) у Будимпешти. Ови објекти постали су узор за све градитеље наклоњене новим формама. Широм монархије ницале су необичне, китњасте грађевине инспирисане народним неимарством...
 

Партош (Пунцман) Ђула (Пáртос (Пунтзманн) Гyула, Апатин, 1845 – Будимпешта, 1916)
Након завршене Грађевинске академије у Берлину 1866. године, отвара заједничку канцеларију с Лехнером, која с мањим прекидима ради до 1896. године. Почетком 20. века углавном пројектује школске зграде, у којима се препознаје Лехнеров стил, а делимично и стил историцизма. Први самостални радови су му пројекти Реформаторске цркве у Кечкемету и зграда Жупаније и позоришта у Сомбору. На међународној изложби у Паризу 1878. године стекао је звање "Оффициер д´ Ацадéмие". Пројектовао је с Лехнером Градску кућу у Сегедину, а међу највреднија његова самостална дела спадају и зграда Трговачке и занатске коморе у Будимпешти, Римокатоличка црква у Кун-Фелеђхазу, коњичке касарне у Кечкемету и Сомбатхељу и женска девојачка школа с интернатом у Каши.
За Велики Бечкерек / Зрењанин везује га и чињеница да је био ђак овдашње Гимназије. 
 

 

Гојгнер Јозеф (Кицбил, 1837- Велики Бечкерек, 1889)
Сликар, фотограф и декоратер, рођен је у Кицбилу, у аустријској провинцији Тирол. Године 1863. долази на позив Жигмунда Лазара, велепоседника читавог имања Ечка, данас приградског зрењанинског насеља, ради осликавања ентеријера Католичке цркве, подигнуте у овом месту годину дана раније. Од 1866. године живи у Бечкереку, заснива породицу и почиње да ради као типичан "градски сликар" - изводи декорацију Римокатоличке катедрале, мотивима из Старог и Новог завета, Гимназијске (Пијаристичке) цркве, као и Румунске православне цркве, такође у Ечки. Међу најзапаженија његова остварења свакако спада ентеријер Барокне сале Жупанијске зграде у Бечкереку - Градске куће у Зрењанину.
 

 

 

О Едуарду Крацману већ је било речи у причи посвећеној витражима, а није на одмет поновити да  је рођен у Прагу, 1847. године, умро у Бечу, 1922. године и важи за најпознатијег витражисту друге половине 19. века у Мађарској. Посебно се истичу његови витражи постављени у црквама у Бечу, Братислави, Будимпешти, Клужу и Орадеи.