На темељима бечкеречке тврђаве

Градска кућа, Жупанијски парк, као и зграде у непосредном окружењу, подигнуте су на темељима некадашње Бечкеречке тврђаве. Прича о њој датира с почетка 16. века, а легенде трају све до данашњих дана...
 

Варош Бечкерек била стратешки је војни топоним у систему аустријске одбране од турских освајачких похода. Јужно од Дунава, Турци су у том периоду под своју доминацију већ ставили готово све што се могло.
 

Надвојвода Фердинанд Хабсбуршки 1528. године довршава оно што је започео ердељски војвода Јован Запоља – Бечкеречку тврђаву, која би требало да заустави, или бар успори, најављене турске покрете ка централној Европи. Зидови тврђаве су грађени од нетесаног камена, довоженог лађама Дунавом, Тисом и Бегејом из фрушкогорских мајдана, и бечкеречке опеке.
 

 

У писму једног дворског чиновника краља Фердинанда налази се приближан опис тврђаве из 1551. године: “бедеми, или од камена саграђена градска ограда, кружни опкопи унутрашњег и спољашњег града, стражарска кула... у дворишту градског замка куће за становање кастелана и његове послуге, стамбена одељења за војну посаду, госте, можда још витешка дворница, ризница, тамница, цистерна и друго. За улаз у град служила је само једна капија с покретним мостом постављеним на дубок ров”.
 

Као већина тадашњих утврда и ова се састојала из унутрашњег и спољашњег града. Тврђава је, на основу изгледа са доступних мапа, имала облик правоугаоника. Претпоставља се да јој се дуже странице поклапају с данашњом ивицом Трга слободе, све до почетка Улице цара Душана, паралелна с њом је Улица Мирослава Тирша, а друге две паралеле некадашњег тврђавског правоугаоника чине данашње улице Народног фронта и Савезничка. Међутим, по другим истраживањима, спољашњи град се пружао све до данашњег “Текстиловог” тржног центра, а краћа страна правоугаоника није ишла даље од некадашњег рукавца Бегеја чији остаци још постоје између улица Пупинове и Слободана Бурсаћа и који је пресецао данашњу Улицу краља Петра у висини Кино-баште и зграде “Комитета”. По мађарској речи за тврђаву (вáр) је и данашња улица Цара Душана својевремено носила назив "Тврђавска улица" (мађ. Вáраљаи утца).
 

 

Нажалост, монументалности тврђаве није се могло дуго дивити. Околином је беснео рат. Године 1550. Угарску је напало 80 хиљада турских војника под командом румелијског беглербега Мехмед-паше Соколовића, који је 24. септембра 1551. године стигао подно зидина утврђеног Бечкерека. Подигнута да заустави турску силу, тврђава са свега осамдесет бранилаца већ сутрадан се предаје готово без борбе. Бечкерек ће наредних стотину педесет година бити турска паланка, која ће крај османске владавине дочекати с једва 800 душа.
 

 

Бечкеречка тврђава срушена је током 1701. године на основу одредби Карловачког мира, склопљеног 26. јануара 1699. у Сремским Карловцима између Аустрије, Пољске и Венеције с једне, и Османског царства, с друге стране.
 

Тако говоре историјски списи, а на причу се надовезују легенде које голицају машту - од оних да је камен из тврђаве уграђен у градски житни магацин, односно садашње позориште, до тајновитих претпоставки о постојању мреже лагума и подземних канала који воде до некадашње реке или њених напуштених рукаваца... У прилог последње наведеном иду и чињенице да се приликом било каквих радова на подземним инсталацијама у окружењу Градске куће наилази на канале који су, свакако, могли настати у време градње трвђаве.
 

 

Користећи наведене описе тврђаве, као и доступне скице тврђаве у Темишвару (Румунија), грађене у исто време и по сличним принципима као у Бечкереку, зрењанински академски сликар Флора Виорел израдио је 2004. године мурал “Бечкеречка тврђава”, димензија 14 x 4 метра. Уносећи у дело и личну визију нестале тврђаве, уметник је понудио посетиоцима Жупанијског парка да се бар на трен препусте прохујалим временима и, окружени зеленилом баште, замисле да шетају стазама некадашњег утврђеног бечкеречког града...