Сведок времена

Под крововима Градске куће два века доносе се све значајне одлуке везане за функционисање града и региона, јер су унутар ње заседале жупанијске, окружне, среске и општинске скупштине, савети, већа и одбори. С њеног балкона обраћале су се народу вође, окупатори и ослободиоци, солдати, председници, политичари. Чинили су то различитим поводима, којих је увек било. 

 

Побуна против мађарске власти 1848. године Србима доноси „Српску Војводину и Тамишки Банат“,  проглашену Царским патентом од 18. новембра 1849. године. У Великом Бечкереку, додуше не у Жупанијској згради него у тадашњем Магистрату, на супротној страни трга (на месту данашњег “Водоторња”), доноси се 1869. године “Бечкеречки програм” Светозара Милетића, политички манифест у ком су прокламована главна начела политике српског националног покрета у Јужној Угарској.  

 

Иако с релативне временске дистанце период од пола века изгледа дуг, светски рат је 1914. године на ове просторе стигао попут незаустављиве крвожедне авети. С њим је нестало и моћно Аустроугарско царство, које је распарчано на мноштво нових државних творевина. 

 

 

 

Три су обраћања с балкона оставила посебан историјски печат. О најзначајнијем, пуковника Драгутина Ристића - „Бригадира“, 17. новембра 1918. године, као и Јосипа Броза Тита, 11. маја 1952. године, већ је било речи у посебним текстовима. Још једно обраћање значајно је, пре свега, по томе што је забележено на филмској траци, и ради се, вероватно, о најстаријем сачуваном филмском звучном запису о Зрењанину, из новембра 1938. године. Четири ипо, од укупно 10 минута филма, чини обраћање председника Владе Краљевине Југославије и почасног грађанина Петровграда, Милана Стојадиновића, током предизборне кампање уочи последњих парламентарних избора у предратној Југославији. 

(Милан Стојадиновић обраћа се с балкона Градске куће)       

 

Град 1935. године мења име у Петровград, по Краљу Петру И Карађорђевићу - Ослободиоцу. Међутим, након свега шест година, на балкону Градске куће злокобно су освануле заставе с црним кукастим крстом, Петровград је постао „Гросс Бетсцхкерек“, а у симбол града уселила се немачка окупациона власт. Најмучније четири године у историји града почеле су великим натписом повише балкона Градске куће, на ком су фашисти поручили становништву да је сада под влашћу „Једног Народа, једног Рајха, једног Вође“ („Еин Волк, еин Реицх, еин Фüхрер“). Фашистичка неман, која је желела да Банат претвори у одвојену државу Подунавских Шваба, директно га је припојила Трећем рајху. 

 

У само једном дану, 18. августа 1941. године, нестала је целокупна јеврејска заједница предратног Петровграда, чији су припадници шлеповима, низ Бегеј, депортовани у београдске логоре из којих се никада нису вратили. 

 

 

Срушени су Синагога и споменик Краљу Петру, а помоћна зграда у Жупанијском парку постала је тамница у којој су, током рата, затварани и мучени родољуби и борци против фашизма. Мере одмазде спроводио је злогласни шеф немачке полиције Јурај Шпилер, који је, између осталог, у подрумима Градске куће складиштио оружје и муницију, о чему сведоче натписи на немачком језику сачувани до данас. 

 

 

Зграда је неумољиви сведок историје била и 2. октобра ратне 1944. године, када су одреди Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије донели нову смену власти граду на Бегеју. Две године касније, још увек Петровград, добија назив Зрењанин, по револуционару Жарку Зрењанину – Учи. 

 

 

Коначно, након пет деценија једнопартијског доношења свих одлука битних за живот града, друга половина деведесетих година доноси и прва значајна политичка превирања и трвења унутар здања тадашње општине, на више него бурним заседањима и протестима унутар и испред зграде. Поново постају уобичајена обраћања градских челника са балкона, прво приликом новогодишњих прослава, а последњи пут политичари су се обратили с балкона током петооктобарских догађаја 2000. године. 

 

Оно што, међутим, остаје забележено у градским хроникама, јесте последње званично обраћање с балкона, 10. септембра 2002. године, када се на њему, пред више хиљада окупљених грађана, појављује зрењанински кошаркаш Жарко Чабаркапа, са златном медаљом освојеном на шампионату света у америчком Индијанаполису... Слично чувеном београдском “балкону”, резервисаном само за спортисте са најбољим светским резултатима, и зрењанински је, у том тренутку, постао део, надамо се, једне лепе традиције.