Период од 1848. до 1914.

Револуционарни догађаји 1848/49. године нису мимоишли ни Бечкерек. Ратни циљ Срба сводио се на издвајавање Војводине као самосталне области која би, у оквиру Хабсбуршке монархије, била равноправна с другим земљама. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, одржаној од 13-15. маја 1848. митрополит Јосиф Рајачић изабран је за патријарха и духовног вођу Срба, и проглашена је "Српска Војводина" у коју је требало да уђу Срем, Барања, Бачка с Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном и Банат с границом и Кикиндским диштриктом. Срби из Бечкерека учестовали су у побуни против мађарске власти, а од 16. јануара до 29. априла 1849. град је заузимала српска војска. На челу српске војске налазио се Ђорђе Стратимировић, а потом и Стеван Книћанин.
 
Упркос чињеници да су Срби војно поражени, као последица револуције дошло је до рестаурације царске власти, а сама варош постала је седиште новоформиране области "Српска Војводина и Тамишки Банат" (проглашена Царским патентом од 18. новембра 1849.). Службени језик у новој области био је немачки. У граду су основане многе значајне институције - Покрајински суд (1850.), Среско начелство, Финансијска дирекција и друге.

Иако је то време у историји познато као период "Баховог апсолутизма", друга половина века доноси Бечкереку нове развојне благодети. По свим деловима града отварају се индустријска предузећа и занатске радње, подижу се прве грађанске куће и јавне зграде, од којих многе остају до данас део градске градитељске баштине.