Нови архитектонски детаљи

Током реконструкције зграде кров је, уместо обичног, добио емајлирани цреп зелене боје чувене „Жолнаи керамике“ из Печуја (Мађарска), прошаран окер жутим црепом с мотивима узетим с банатских ћилима. Зграда је добила три кубета: централни, који је истовремено највиши и налази се изнад сале, и два бочна, над угаоним полукружним еркерима. На врху централног кубета постављена је полигонална лантерна с гвозденом оградом, измењеном након пожара 1902. године. Тада је ватра захватила кров десног крила зграде и проширила се на централни кров, што је изазвало рушење торња и његово пропадање у Свечану салу. Бакар с кубета скинули су Аустријанци током Првог светског рата, за израду оружја. Четири мермерна стуба крај улаза, о која се, пре реконструкције, ослањао централни ризалит, пренета су у Вршац и уграђена у зграду Епархије банатске.
 

 

У унутрашњости левог еркера, посматрано од улаза у зграду, данас је репрезентативни „Плави салон“, намењен свечаним пријемима код градоначелника Зрењанина, док је ентеријер десног еркера претворен у канцеларију заменика председника Скупштине града. Зграда је на фасади добила барокне украсе различитих мотива. Централни, најистуренији део зграде – главни улаз, био је повезан бочно, нижим зидом таласастог облика с малом капијом од кованог гвожђа.
 

 

На оба краја зграде налазио се високи зид с одговарајућом капијом и украсима од кованог гвожђа. У зграду се улазило кроз главну капију с вратима од масивне храстовине, а у новоподигнуто крило такође кроз нешто ужи улаз с улице. Степенице пред главним улазом у зграду додате су тек педесетих година прошлог века. Таласасти зид око фронталног дела зграде остављао је утисак да зграда „плива“ у простору. Срушен је 1962. године – да би се „власт приближила народу“.
 

 

У предворју зграде, кроз које је могао проћи фијакер с високим гостима, под је поплочан керамичким плочицама, као и ходници. Поред централног, изграђено је на свакој страни још по једно уже степениште, од којих је оно у десном крилу после Другог светског рата срушено да би се добиле још две канцеларије. У канцеларијама су подови били патосани паркетом.
 

Опрема уграђена у зграду, као и комплетна инфраструктура, превазилазила је сопствено време: у дворишту жупаније изграђена је централа за напајање зграде електричном енергијом. Тада, 1886. године, град још није био електрифициран, те је ово прва електрична централа, која је самостално радила нешто дуже од једне деценије. Много година касније, тачније блиске 2015. године, ентеријер овог објекта претвара се у амбијент кафане “Чизмаши”, за потребе снимања истоимене ТВ серије. 
 

 

Зграда се загревала с једног места – имала је парно грејање, које је до данас у функцији, с делом радијатора задржаним у појединим просторијама. Ради лакше комуникације чиновништва с послугом уведени су електрични уређаји за сигнализацију. Систем је функционисао тако што је просторија послужитеља имала сигналну таблу с бројевима канцеларија на којој су се палиле сигналне сијалице када би се из неке од канцеларија позвонило. Зграда је имала и сопствени водовод, осам деценија пре него што је то задовољство било доступно било ком градском домаћинству.
 

 

Све ове инсталације одисале су временом које је тек долазило. Оне су, до изградње и адаптације ове зграде, биле непознате у читавој тадашњој јужној Угарској. Када је зграда предата властима од стране предузимача, било је то најмодерније здање у овом делу Монархије, укључујући и знатно већи и утицајнији Темишвар.