Одевање

Банатска ношња
Основу банатске ношње чине кошуља и "гаће", или чакшире, и њен крој, материјал и техника израде прастарог  су словенског порекла. Називи: платно, сукно, ткање, рубача, руб, налазе се у свим словенским језицима, дакле  прасловенског су  порекла. Исто тако и називи: ногавице, ручник, опанци, плашт, вуна, гаће.... Већ сам материјал (лан, конопља) и начин израде упућује да је та одећа постала ношња ратара. То је основа банатске ношње, и у том чистом облику она је панонско-скитског типа, док  златни вез који се појављује на прегачама  и јелеку женске ношње упућује на орјентални утицај.
 

Из свакодневне употребе народна ношња је изашла већ крајем XIX века, и то прво код Срба. Ипак, један део женске народне ношње – оглавље – капа златара са две дуге траке украшене каменчићима, бисерима и шљокицама, сачувао се као знак престижа до краја прве деценије XX века. Носиле су је невесте и тек удате жене из имућнијих паорских кућа. Њу је за венчање набављала младожењина кућа. У целом Банату било је доста везиља које су свој рад наплаћивале у житу или новцу. Најтраженија међу везиљама била је Ката Лончарски, звана "Златарка", из Меленаца, чије су две кћерке такође биле веште везиље. Ката, по којој је породица Лончарски добила надимак ("шпиц наме") "Златаров", је 1884. године добила награду Првог реда у Новом Саду и у Будимпешти 1896. године, за одевне рукотворине извезене златном жицом.
 

На ручним радовима из ових крајева који су украшавали различите одевне предмете и предмете  за покућство, углавном су за орнаментику коришћени различити флорални мотиви. Цветови различитих величина, и углавном, светлих и пуних боја (утицај барока), уклопљени су у одређени орнаментални облик.