I светски рат и Краљевина Југославија

Након атентата у Сарајеву, 28. јуна 1914, у Бечкереку је ухапшено више од 30 грађана, Срба, оптужених од стране Аустро-Угарских власти за велеиздају. Међу њима је и др Емил Гаврила, сарадник Светозара Милетића и Јаше Томића, који је радио на културном и друштвеном јачању српског народа. Срби из Војводине, регрутовани у Аустро-Угарску војску, убрзо дезертирају, не желећи да се боре против сопственог народа. Њих седам хиљада на руском фронту стварају добровољачке одреде, Сремски и Банатски, који се боре на Добруџи, а 79 добровољаца из града и околине борило се и на Солунском фронту.

После четири крваве године и голготе српског народа, српска војска је, половином септембра 1918. кренула у пробој Солунског фронта и ослобађање отаџбине. Прва армија војводе Петра Бојовића ослободила је 1. новембра Београд, и кренула у ослобађање Војводине. 9. новембра српска војска ушла је у Нови Сад, 12. у Вршац и Кикинду, 17. у Велики Бечкерек... Када се овде већ осећао дах слободе, последњег дана октобра 1918. у граду је основано Српско народно веће, изникло у ратним условима, као будући привремени орган власти. На његовом је челу др Славко Жупански. Српска војска, гвоздени пук "Књаз Михајло", и Пешадијска бригада команданта пуковника Драгутина Ристића, улазе у град 17. новембра 1918. године. Свега неколико дана по коначном ослобођењу Војводине, њена подручја уједињују се с Краљевином Србијом, да би 1. децембра била проглашена и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, прва заједничка јужнословенска држава.

Велики Бечкерек постао је административно средиште Торонталско-тамишке жупаније, а по њеном укидању седиште Среског начелства. Одлуком Градског већа од 29. септембра 1934. године, потврђеном од стране Градског поглаварства 18. фебруара 1935, град мења назив у Петровград, по Краљу Петру И Карађорђевићу Ослободиоцу.