Град ЗрењанинРепублика Србија
Скупштинаграда ЗрењанинаОбнова “близнакиње” Реформатске цркве - капела на Реформатском/Евангелистичком гробљу добија препознатљиву белу боју
У току су радови на обнови спољашњости капеле на Реформатском/Евангелистичком гробљу у Зрењанину, која се користи и приликом сахрана покојника других конфесија. Занимљивост ове капеле јесте да је истог изгледа као Реформатска црква код Малог моста, практично њена сразмерно мања “близнакиња”, истих архитектонских и грађевинских карактеристика, саграђена четири године касније.
Реформатско/Евангелистичко гробље у Зрењанину, на крају Гробљанске улице, данас је једно од шест градских гробља о којима се стара ЈКП “Чистоћа и зеленило”, а након уређења његовог запуштеног дела, место је на ком се сахрањују покојници и православне и католичке и евангелистичке вероисповести. Утолико већи значај имају радови који су у току, а по чијем ће завршетку капела добити “освежен” изглед и препознатљиву, једноставну белу боју, карактеристичну за верске објекте реформатске и евангелистичке верске заједнице. Обнова спољашњости капеле реализује се уз помоћ прилога и донација верника, с обзиром да су капеле на гробљима у надлежности верских заједница.
Реформистичка црквена заједница у нашем граду формирала се издвајањем из Евангелистичке црквене општине 1863. године и везала се за рад свештеника и учитеља Иштвана Балога. Када је 1891. године завршена градња Реформатске цркве, по узору на њу је 1895. године подигнута капела на гробљу, заслугом и средствима Карла Леонарда Хелмболда (1849-1919), великобечкеречког златара, првог власника чувене зграде “Шехерезада”, једне од најлепших у центру Зрењанина, и његове супруге Марије Бартон, о чему сведочи и спомен-табла унутар објекта.
Као и у случају Реформатске цркве, а што је одлика верских објеката те заједнице, просторни и конструктивни склоп црквених грађевина протестантизма уопште, има своје корене у религији заснованој на нарочитом тумачењу Светог писма. Стога је унутрашњост храмова просторно једноставна, без акцентирања раскоши и сложене иконографије на олтарима, а спољашњост углавном једнобојна, бела. Црква, по овом учењу, није “стан Божији”, већ достојанствен простор за окупљање верника током служби и помена, када се религија саопштава и преноси “преко уха, а не преко ока”.
