Otvorena izložba ''Zdravko Mandić - sećanje (1935 - 2012)''
"Njegova dela su grad Zrenjanin, svakako, za sva vremena postavila na jedno vrlo značajno mesto u svetu umetnosti. Ovu izložbu doživljavam kao još jednu priliku da, stojeći isped njegovih dela, na neki način komuniciram s umetnikom. To želim i vama", poručila je Bengin Bulovan, proglašavajući izložbu otvorenom.
"To nije bilo lako, ali mislim da pravom posetiocu i pravom gledaocu ove izložbe ona može da pruži puno informacija. Mandić je počeo da slika ranih šezdesetih godina, tada je napravio i jedan izvanredan autoportret koji je izložen ovde, da bi nakon toga razvio slikarstvo kontinuiteta, u kojem je naslikao niz slika koje su posvećene temama tu, oko nas. Slikao je Banat, Vojvodinu i ravnicu i dugo smo ga smatrali "slikarom pejsaža". Danas predlažem da Mandića posmatramo kao "slikara ljudi" – jesu tu pejsaži i ti ljudi hode pejsažima, ali sve su to, nekako, rastočeni pejsaži. Njih nema, nestali su u toj slikarskoj masi i materiji kojom Zdravko pravi sliku. Ali te usamljene figure, nastale sedamdesetih i osamdesetih godina, su bile tada pravi simbol sveta u kojem je Mandić živeo", opisao je Stepanov deo prepoznatljivog Mandićevog stvaralaštva, koje je, na neki način, ostalo njegov "zaštitni znak"
"Mandić je treći veliki slikar koji je duže vremena živeo u Zrenjaninu. Posle Konstantina Danila i Tivadara Vanjeka, Zdravko Mandić je obeležio slikarstvo grada i svoje najbolje godine uložio i u svoje slike i kulturu grada, a grad, pomalo stidljivo, tek sada počinje da shvata da "kultura sećanja" ne znači samo memorijalno, već suštinsko sećanje na život, rad i delo ovih slikara. Temelj na koji se popeo Zdravko Mandić, a koji su uspostavili Danil, pa Vanjek, s kim je Zdravko radio godinama, jeste temelj nacionalne kulture u evropskim kontekstima" poručio je Slavić.