Град ЗрењанинРепублика Србија
Скупштинаграда ЗрењанинаСвечано откривен мурал посвећен шампионској екипи кошаркаша “Пролетера”- вредан допринос култури спортског сећања
На једном од места где је стварана спортска историја Зрењанина, у Петефијевој улици, свечано је откривен мурал посвећен првој петорки кошаркаша “Пролетера”, шампионима Југославије 1956. године.
Савремено подсећање на то време и непревазиђен резултат зрењанинских кошаркаша, дочарао је, након двомесечног рада, академски сликар из нашег града Борис Хорват. С погледом на простор некадашњег кошаркашког стадиона, на ком су и освојили шампионски пехар и још три вицешампионске титуле у тадашњој држави, на муралу су Вилмош Лоци, Лајош Енглер, Душан Радојчић, Милутин Миња и Љубомир Катић, који је, као једини живи члан те легендарне петорке, заједно са младим кошаркашем Страхињом Новаковићем, и свечано открио мурал. Догађају су присуствовали и градоначелник Зрењанина Симо Салапура, бивши истакнути кошаркаши и спортски радници, као и родбина, пријатељи и поштоваоци те кошаркашке генерације.
Посебно је занимљиво да је поменута петорка “Пролетера” у једном периоду била и петорка државне репрезентације Југославије, а увидом у Кошаркашку енциклопедију КСС долази се до податка да су заједно забележили чак 255 наступа у репрезентацији - Лоци 100, Енглер 75, Миња 47, Катић 28 и Радојчић 5. Импресивно, не само за један град величине Зрењанина и његове спортске домете, већ и за државу која је у овом популарном спорту достигла планетарне висине. До дана данашњег, Зрењанин је једини град у Србији, ван Београда, који се може подичити титулом државног првака у кошарци.
Имајући све наведено у виду, градоначелник Зрењанина Симо Салапура нагласио је да је израда оваквог мурала један од начина да се истакну изузетни домети зрењанинског спорта и допринесе неговању културе спортског сећања. Рекао је и да је Зрењанин “Европски град спорта”, између осталог, и због чињенице да не заборавља своје спортске хероје и њихове резултате.
“Место на ком је осликан мурал ушло је у све спортске легенде града и верујем да ће ово уметничко дело допринети да се млађи суграђани заинтересују за тај сегмент наше спортске историје, а старији да се још једном сете Лоција, Енглера и осталих, који су стварали не само зрењанинску, већ и југословенску и српску кошарку, трасирајући јој пут за највише светске домете”, поручио је градоначелник још током израде мурала.
“Место на ком је осликан мурал ушло је у све спортске легенде града и верујем да ће ово уметничко дело допринети да се млађи суграђани заинтересују за тај сегмент наше спортске историје, а старији да се још једном сете Лоција, Енглера и осталих, који су стварали не само зрењанинску, већ и југословенску и српску кошарку, трасирајући јој пут за највише светске домете”, поручио је градоначелник још током израде мурала.
Љубомир Катић, једини живи члан шампионске екипе, виталан у својој 87. години, видно узбуђен и испуњен емоцијама, присетио се још једном тих спортских дана и рекао да је на кошаркашки терен у Петефијевој улици истрчао први пут још 1948. године.
“Још као јуниор гледао сам своје будуће саиграче, а Вилмош Лоци ми је био идол. На кошаркашком терену био сам до 1965. године, када сам престао активно да тренирам. Тада се играло током лета, до јесени, на отвореном, често и по кишовитом и хладном времену, није било лако у односу на услове у којима се кошарка игра данас. Као најлепше тренутке каријере памтим победе над “Црвеном Звездом” у Београду и Зрењанину. У екипи смо живели као једна породица, дружили се, заједно чекали нове године, без обзира на неку разлику у годинама између нас”, присећа се Катић.
“Још као јуниор гледао сам своје будуће саиграче, а Вилмош Лоци ми је био идол. На кошаркашком терену био сам до 1965. године, када сам престао активно да тренирам. Тада се играло током лета, до јесени, на отвореном, често и по кишовитом и хладном времену, није било лако у односу на услове у којима се кошарка игра данас. Као најлепше тренутке каријере памтим победе над “Црвеном Звездом” у Београду и Зрењанину. У екипи смо живели као једна породица, дружили се, заједно чекали нове године, без обзира на неку разлику у годинама између нас”, присећа се Катић.
“Осећам се невероватно, и мене су понеле емоције човека какав је Љубомир Катић, и то је оно што вреди осетити и због чега и радим и стварам - емоција због које читав овај мурал има већу вредност”, истиче аутор мурала Борис Хорват и додаје да заступљеност уличне уметности, мурала, у Зрењанину није велика и да град заслужује више осликаних површина.
“Надам се да ће се та култура и начин на који се третирају такве површине града променити и да ће уметници добијати шансе да од Зрењанина створе престоницу авангарде. Током израде овог мурала пратили су ме и суснежица, снег, мраз, ветар, прошао сам сва годишња доба, било је и проблема да се адекватно дочарају ликови кошаркаша са фотографија старих 60 година, морао сам и да импровизујем, и то на површини значајних димензија, где је свака од личности практично у природној величини, 1 према 1”, објашњава млади зрењанински уметник.
У години у којој је “Европски град спорта”, Зрењанин је добио уметничко дело са спортском темом и то је само један од сегмената те промоције града. Уз захвалност уметнику и свима који су допринели да овај мурал настане, сећајући се славне “Пролетерове” петорке, треба на крају поменути и сва остала имена шампионског тима из 1956. године - Ласло Рошивал, Ференц Курц, Павле Скоробин, Александар Торњански, Ђура Бјелис, Лајош Шифлиш, Анте Шепаревић, Бранимир Липовчевић, Јован Кифер и Мирослав Миросављевић, које је водио тренер Војислав Станков.
